Strah kod dece – o čemu razmišljaju plašljiva deca ?

Strah kod dece i nihova razišljanja

Strah kod dece – iz ugla psihologa

Koliko je strah kod dece važan ?

Strah kod dece je sasvim normalna pojava, s obzirom na veliki svet koji ih okruzuje. 

Ustvari , mališani vole da se prepadaju. Osećanje straha kod dece je neophodno, jer na taj način deca uče da se suprotstavljaju stvarnosti.

Zato obožavaju da gledaju crtane filmove ili filmove u kojima dominira strava i užas, čitaju knjige sa napetim sadržajem i oduševljavaju se čudovistima, kosturima, transformersima.

Ako mame nema u blizini dete se uspaniči da je više nikad neće videti.

Strah kod dece ponekad znači dobro

Strah je osećanje koje dete upoznaje čim se rodi

objašnjava psihoanaliticar Toni Antrela,u knjizi adolescencija tokom vremena.

Tek sto izadje iz majčinog stomaka, dete se u potpuno nepoznatom svetu suocava sa dva osnovna straha : strah od gladi i strah od odbacenosti.

Sa narvšenih godinu dana života strahovi kod deteta se menjaju.

Ono otkriva, suprotno njegovim prvobitnom osećanju, da njegova majka i ono samo – nisu ista osoba.

Dete takodje saznaje da osobe koje ga okružuju nisu sve tata i mama.

Zajedno sa tim otkrićima javljaju se i novi strahovi. Kada majka nije u detetovoj blizini, kod deteta se javlja strah odbačenosti, odnosno da neće ponovo videti svoju majku a ujedno se javlja i strah od nepoznatih osoba.

Izmedju treće i pete godine u detetu se razvijaju i drugi strahovi.

Vezano za taj uzrat, dete kaznu dozivljava kao odbacivanje tj. da ga roditelji i drugi ljudi ne vole. 

Ono ne shvata da je pogrešilo, svakom kaznom i grdnjom dete počinje da sebe samog sve manje voli i vrednuje.

Kasnije sa polaskom u školu, stari strahovi počinju da se aktiviraju, i dopunjuju novim sadržajima. 

Dete ponovo prolazi kroz stadijum straha da neće videti majku, da je samo u nepoznatom svetu i nadopunjuje taj strah da ga možda niko ne voli jer je pogrešilo. 

Šta jos može uplašiti dete ?

Osim pomenutih strahova, dete može uplašiti i sve ono što samo ne moze da kontroliše.

To mogu biti i najsitnije , naočigled bezazlene stvari. Uzbudjenje pri čitanju knjige, gledanju slika, filmova ili crtaća.

Takvi strahovi kod dece ispoljavaju se košmarima ili preterano živim emocijama.

Treba , medjutim imati u vidu da dete voli sebi da stvara strah prvenstveno iz želje da bi se igralo osećanjima čije granice ne poznaje.

Kada smo iza deteta, trcimo iza njega, govoreci mu ” Sada cu da te pojedem. ” 

Takve igre se svidjaju detetu bez obzira na to što ce bežati i vrištati.

Strah da će ga neko pojesti i da će nestati . Mada zvuči neobično, umirujući je za dete.

Ukus straha

Igre strahova su način da dete istovremeno oseti ukus straha i gospodari situacijom, jer igra uvek može da se zaustavi kada ono poželi.

To je za njega nacin da nauči sopstvene reakcije i testira ih ali bez rizika.

Osećanje straha kod dece

Osećanje straha je detetu dakle, neophodno za njegov razvoj.

Kroz strah , dete, malo po malo upoznaje i sebe i svoje reakcije ali i svet koji ga okružuje.

A da bi steklo ta iskustva i znanja mora da se suprotstavi nepoznatom.

U suprotnom, bez dovoljno iskustva, nepoznato – ga plasi.

A ono što ne može da kontroliše i u čemu nema iskustva, dete oseća kao – opasno.

Da bi u toj situaciji kako tako našlo rešenja i uspostavilo kontrolu nad nepoznatim, dete pribegava svojoj mašti i razvija čudovisne slike.

Tim slikama u dečijoj svesti zamenjuje se ono što u stvarnosti prevazilazi njegove moći. 

Budući da su slike plod njegove mašte , dete stiče odredjenu sigurnost jer zna da , ima mnogo veću moć nad plodom svoje mašte, nego nad svetom koji ga okružuje.

I upravo zato , slike i mašta ma koliko bila strašna, umiruje ga i omogucuje da kontroliše sopstveni strah od nepoznatog.

Stav roditelja prema decijim strahovima

Ako je reč o strahovima . koje dete samo inicira da bi testiralo svoje granice, naučilo da upravlja svojim emocijama i povrh svega se zabavlja –  trebalo bi ga pustiti, bez komentara.

Medjutim, ako dete svo svoje vreme provodi plašeci sebe čitajuci strasne priče i gledajuci filmove strave i uzasa, treba obavezno reagovati, da se kod deteta ne bi razvila morbidna psihologija.

Kada i kako pomoći detetu

Detetu bi trebalo pomoći da razume svoje strahove, onda kada ih ne kontroliše i omogućiti mu da ih vremenom prevazidje uz jasno naglašavanje šta je stvarno , a sta zamišljeno, uz čak i suočavanje sa izvornim strahom.

Tako na primer, ako je dete imalo košmarne snove, ili je zamislilo da ga čudoviste vreba iz frizidera ili ormana, treba mu polako objasniti da je sanjalo i da ono što se desilo u njegovoj glavi nije stvarna , realna opasnost.

Drugi način u pomaganju detetu u prevazilaženju strahova, jeste čitanje bajki i priča.

One podstredstvom slika predočavaju detetu osnovne strahove, prvenstveno strah od odbacenosti, i strah da ga niko više ne voli ali bodre dete, da i u takvoj situaciji ima rešenja koje može samo da pronadje.