Tadž Mahal – Simbol ljubavi i čistote

Velelepni mauzolej Tadž Mahal

Mumtaz Mahal koja je umrla na porodjaju, supruga velikog indijskog imperatora šah Džahana u 17.veku dobila je od
svog supruga, u znak secanja na istinsku i čistu ljubav, velelepni mauzolej Tadž Mahal, čija lepota opstaje do
današnjih dana.

Tadž Mahal, sav od belog mermera, optočen poludragim kamenjem, čuva do danas uspomenu na jednu od najdirljivijih i
najtužnijih ljubavnih priča svih vremena. Tadž Mahal mauzolej je jedno od sedam svetskih čuda.

Ljubav na prvi pogled

Malo je onih turista koji zaobidju Agru, kada reše da svoje putovanje započnu u najmnogoljudnijoj zemlji na svetu.

U ovom drevnom gradu, pored reke Jamune, vidi se nestvarna gradjevina , koja ostavlja bez daha, po imenu Tadž Mahal.

Takodje tu je i staro verovanje, koje kaže da samo kratak predah na kamenoj klupi ispred ulaza u najpoznatiju grobnicu na svetu, osiguraće parovima bezbrižnu i sigurnu buducnost.

U svakom hodniku i odaji ove velelepne konstrukcije, Tadž Mahala utisnuti su tragovi ove velike ljubavne priče muslimanskog vladara Džahana i njegove voljene Mumtaz Mahal.

Pravo ime Mumtaz Mahal, bilo je Arjumand Banu Begum, kći vezira Velikog Mogula, cara Džahangira koji je vladao Indijom.
Pamte je kao lepu, koketnu i veoma pametnu devojku.

Tada petnaestogodišnji princ, sin Velikog Mogula i naredni vladar Indije, susreo se sa svojom velikom ljubavi 1607 godine.
Bio je samo godinu dana stariji od nje, lep i lepog držanja već tada čuven po svojim junačkim podvizima, a takodje i stihovima koji su se poredili sa najboljim svetskim pesnicima.

Pet godina čekali

Susreli su se tokom svečanosti na Mina bazaru, u blizini harema. Već na prvi pogled mladi princ Khuram bio je obuzet lepotom mlade Arjumand koja je tada posetiocima prodavala staklene suvenire.
Za parče obicne bižuterije izbrušenog u obliku dijamanta, princu je uz osmeh zatražila abnormalnu sumu novca,koju inače može da izdvoji samo predstavnik tadašnje vlade.
Khuram se uz osmeh odlučio da parče bezvrednog stakla kupi i uz misli na lepoticu napusti bazar.
Odmah je tražio dozvolu od oca da oženi lepoticu koju je upoznao. Uz očev pristanak , morao je sačekati još pet
godina da se zamisao sprovede u delo. Jer je Khuram bio prinudjen da iz diplomatskih razloga oženi jednu persijsku princezu.
Najzad 27.marta, 1612 godine, dvoje zaljubljenih je ostvarilo svoj san.
Na najveselijoj svadbi, uz muziku i bogatstvo, postaju muž i žena, dok njihova svadba važi za najspektakularnije toga doba.
Snaja je od svekra na poklon dobila ime, Mumtaz Mahal- izabranica palate, što je bila izuzetna čast.
Njeno ime je ušlo u istoriju civilizacije.
Mnogi pesnici tadašnjeg doba , nisu štedeli reči da opišu njenu zanosnu lepotu. Pred njenom lepotom kako kažu i mesec se postidjeno povlačio.

Opisuju je kao nenametljivu i blagu, nežnu osobu, velikodušne prirode.

Ljubav, pažnja, intimnost

Kada je mladi princ , najzad stigao na presto 1627. godine , promenio je ime u šah Džahan , što znači vladar sveta.
Kažu da je šah Džahan živeo da ugodi svojoj supruzi, voleo je do obožavanja i svakodnevno je obasipao mirisnim cvećem iz svojih vrtova i blagom iz riznica.

On je toliko bio zanesen svojom suprugom Mumtaz da skoro nije ni mario za svoje dve supruge, koju mu je vera dopuštala.
Uloga ostalih supruga svodila se čisto na reproduktivnu i bile su dužne da izrode naslednike.
Ljubav, pažnja, intimnost, saosecajnost kojom je obasipao Mumtaz zaprepastila je i zadivila mnoge koji su tada bili prisutni.

Medjutim njegova ljubav bila je uzvraćena. Mumtaz se nije odvajala od Džahana, prateći ga gde god bi pošao, čak i u vojne ekspedicije bi išla uz njega.

Ona je bila njegov najveći oslonac a on njena najveća sigurnost.
Imao je toliko poverenja u svoju voljenu da joj je čak poverio i pečat Muhr Uzah.

Kao veoma uticajna na svog supruga Mumtaz ga je inspirisala na dela u korist najugroženijih i siromašnih.
Mumtaz je dosta svog vremena provodila u svom vrtu na rečnoj obali u Agri, te se smatra da je u čast njene ljubavi prema vrtu izgradjeno mnogo božanstvenih vrtova u sklopu Tadž Mahala.

Devetnaest godina braka

Devetnaest godina koliko su bili u braku Mumtaz Mahal, podarila je šahu Džahanu čak četrnaestoro dece, od kojih je sedmoro ovaj svet napustilo u najranijem detinjstvu.

Za vreme poslednjeg porodjaja, 1631.god. i sama Mumtaz gubi život.
Od muža je tražila, na samrti, da joj ispuni tri želje – Da bude dobar prema svojoj deci, da se nikada ponovo ne oženi i da joj sagradi grobnocu.

Potpuno skrhkan

Potpuno skrhkan bolom zbog gubitka svoje velike ljubavi, šah Dzahan zatvorio se u svoje odaje i iz njih nije izlazio čak devet dana.

Jedini znak da je živ bilo je jecanje iz njegovih odaja, a hranu i piće je odbijao.
Kada se konačno pojavio svedoci tvrde da njegova do tada crna kosa , potpuno je osedela.

Za mesto grobnice svoje ljubljene izabrao je polje kraj reke Jamune, u Agri.
Na tom mestu je sagradio velelepni mauzolej Tadž Mahal, jedan od najlepših simbola čovekove ljubavi prema jednoj ženi.

Tadž Mahal – Izgradnja

Njegova izgradnja trajala je pune 23 godine, a gradilo ga je više od 22.000 radnika.
Krdo od 1000 slonova bilo je potrebno kako bi se dragoceni gradjevinski materijal dovukao do temelja Tadž Mahala.

Mermer u kombinaciji sa poludragim kamenjem na kupoli Tadž Mahal – stvara neverovatan prizor, skoro magijski koji u toku dana i pod mesečevom svetloću menja boju.

U unutrašnjosti Tadž Mahala mogu se naći 28 vrsta dragog kamenja, u raznim bojama, koji su ugradjivani u zidove,grobnicu i podu.

Na kraju gradnje grobnice, položen je pokrov od pravih bisera.
Na ulazu su bila srebrna vrata, a grobnica je okružena ogradom od suvog zlata.
U 18. veku, dolaskom britanskih osvajača Tadž Mahal je bezočno opljackan, ali ih je srecom nešto omelo od ideje da Tadž Mahal sruše , kako bi dragoceni mermer odneli u domovinu i prodavali engleskoj aristokratiji.

Beli mermer – besmrtni Tadž Mahal

Jedino što je pretužni šah Dzahan mogao da uradi, to je da svoju voljenu suprugu učini besmrtnom, tako što će sazidati gradjevinu koja će vekovima podsećati na nju.
Podignuvši mauzolej uspeo je da vekovima održi uspomenu na jednu pravu, iskrenu ljubav i sačuva njen grob od zaborava.

Istorija ne može sa sigurnošcu utvrditi ko je arhitekta ovog predivnog zdanja, mada se može naći pominjanje arhitekte turčina Tadža Ustad Isa kao i jednog venecijanskog zlatara.

Jedino se zna da je po završetku grobnice veliki šah,zadivljen lepotom grobnice, odrubio glavu arhitekti a njegovim
pomoćnicima odsekao šake, kako niko, nikad više ne bi napravio neko slicno remek-delo.

Kada je 1658 godine njegov sin došao na presto, šah Dzahan je ostatak života proveo u kući.Poživeo je još osam godina, a jedino što ga je u životu održavalo je bilo to što je kroz prozor svojih odaja mogao da gleda večni dom svoje voljene žene i tako održava vezu sa njom na ovozemaljskom svetu.

Pronadjen je mrtav u svojoj 74.godini.